DRAGI GOSTI I PRIJATELjI,POŠTOVANI ČLANOVI UPRAVNOG ODBORA, UVAŽENI ČLANOVI SKUPŠTINE, CENjENE DAME I GOSPODO! Velika je obaveza, ali čast i zadovoljstvo zbog ukazanog poverenja da baš ja na ovoj Akademiji govorim o sedamdeset godina rada ove najbrojnije organizacije slepih lica u sistemu osnovnih organizacija slepih Srbijе. Pokušaću da sumiram prošlost, predstavim sadašnjost i da predložim smernice budućeg delovanja i rada. Stoga molim dugogodišnje aktiviste da mi ne zamere ako sa dovoljno veličajnosti ne budem iskazao njihov samopregoran rad. Ja sam pet godina mlađi od ove Оrganizacije. Tome treba dodati još deset i izračunati da sam sa 15 godina mogao samostalno da pratim događaje u Organizaciji. Dakle, o proslavama dvadesetogodišnjice sam moogao da slušam aktiviste koji su osnivali ovu Organizaciju. Dozvolite da vas na početku ovog izlaganja obavestim i podsetim o nekoliko važnih likova koji su učestvovali u njenom osnivanju i dugo i marljivo radili na unapređenju rada. Njih bi svaki referent trebalo da ima u vidu. Samo je nekoliko njih danas među nama. Milan Lazić, Gorica Bojović Kotlar, Vladislav Stefanović i Dimitrije Gligorić su proveli čitav svoj radni vek od samog osnivanja Organizacije; Velimir Coković, nesebični borac za radna mesta slepih; pamti se po najvećem broju zaposlenih lica; Đorđe Bulić, čiji rad Služba naziva zlatnim dobom. Veliku zahvalnost dugujemo brojnim prijateljima, ali moramo danas da izgovorimo ime pokojne Dušice Bešir, — teško da će je ko nadmašiti u privrženosti slepim ljudima. Takođe bih izdvojio lik Nebojše Čovića koji je najkonkretnije doprineo da se formira naša proširena delatnost u teškim materijalnim prilikama grada. Jagoš Đuretić, koji svojim radom još uvek afirmativno deluje u javnom kulturnom životu Srbije u korist lepih. Branko Lučić, pravnik, advokat i izuzetan slepi privrednik, menadžer neslućenih sposobnosti. Sigurno je da su sa nama i mnogi naši penzioneri kojih se rado sećamo i još uvek možemo da ih pozdravljamo kada su među nama. Moj status referenta mi omogućava da ne govorim samo o uspesima, što se od mene očekuje, već da na jedan dostojanstven način ukažem na neuspehe i greške u radu. Beograd je bio i ostaje centar svih važnih zbivanja vezanih za zaštitu slepih i slabovidih lica Srbije. Organizacija slepih i slabovidih građana Beograda je kadrovski , idejno i brojčano najsnažnija osnovna organizacija u sistemu osnovnih ogranaka Saveza slepih Srbije. Upravo iz ove Organizacije dolazi većina kadrova angažovanih u neposrednoj realizaciji aktivnosti Saveza slepih Srbije. Odraz svake aktivnosti Saveza slepih Srbije se prvo pokaže u Beogradu kada u nekom gradu u Srbiji kažu da ima troje nezaposlenih, znajte da ih u Beogradu ima devetoro. Međutim, u Beogradu postoje bolji uslovi za prevazilaženje takvih kriza, jer postoje i veće mogućnosti izbora za one sposobnije. Stoga je značaj uspešnog rada beogradske organizacije slepih veoma važan za renome Saveza. Udruženje slepih Beograda je osnovano 1946. godine. Međutim, želja za organizovanjem je postojala barem desetak godina ranije. Veljko Ramadanović nije bio naklonjen tome, pa to i nije moglo da zaživi u toj meri da bi mi danas mogli da slavimo barem osamdeset godina postojanja. Treba znati daje tada već bilo dosta slepih obrazovanih ljudi za ono doba. Tata slepih Srbije je već iškolovao sebi dobru opoziciju. Aktivnost slepih Beograda je započela u okviru pokreta otpora 1944. godine. Tada se već znalo ko je gde u toj borbi, pa su i slepi mogli sa slede taj vid organizovanja. Prognani slepi su se vratili u Zemun po oslobođenju Beograda. Ideja o progresu je napravljena na bazi činjenice da u predratno vreme nisu mogli imati pravo na samo organizovanje i da, kao radnici i seljaci, i oni treba da uzmu stvar boljitka slepih u svoje ruke. Oslepeli ratni veterani su bili prava poluga za realizaciju te ideje, a mogućnost za realizaciju je došla kada se za to stvorila materijalna osnova i kada je ta ideja dobila politički blagoslov. Razvoj organizacije je pratio razvoj i promene u društveno političkom sistemu. Periodizacija tog razvoja bi mogla biti šemirana na sledeći način: *Period do samoupravljanja - period narodne vlasti 1946 -1950 *Period 1950-1960 *Period 1960-1965 *Period privredne reforme 1965- 1970 *Period blagostanja 1970-1980 *Period opadanja 1980— 2000 Tu imamo od 1974 do 1990 delegatski sistem i od 1990 do danas povratak na jedinstvenu organizaciju uz formiranje paralelnih organizacija. Period borbe za reprezentativnost 2000 do 2016. Ova shema ne mora da bude baš ovakva, ali pomaže pri ocenjivanju događaja Delegatskom sistemu je dat malo duži vremenski prostor iako znamo da je Zakon o udruženjima građana donet 1982. Međutim, on nikome nije smetao do perioda POSLE 1990. Danas imamo nove zakone i nove probleme. Beograd i Zemun su 1946. bila dva odvojena grada. Svoje podružnice su osnovali praktično mesec dana ranije od Udruženja slepih Srbije i Jugoslavije. To je ozvaničeno tek posle osnivanja ova dva udruženja. Prvi predsednik beogradske organizacije je bio Đoko Polovina, a potpredsednik Jovan Urban. Osnovao ih je isti Inicijativni odbor. Iste godine osnovane su još samo 4 podružnice: u Kačarevu, Veterniku, Kikindi i Prištini. I ove podružnice su osnovali slepi iz Beograda, a slepi Beograđani su izvesno vreme rukovodili Udruženjem slepih Jugoslavije i Udruženjem slepih Srbije. Beogradska podružnica je osnovana u Domu slepih devojaka, na Gundulićevom vencu 11. Ova zgrada je od velikog značaja za istorijat razvoja i rada Udruženja, kasnije Saveza slepih Beograda i Srbije. Sedište Podružnice Beograda je menjano više puta: u današnjoj kafani “Sunce” u Ulici Ive Lole Ribara i u Takovskoj ulici, pa se vraća na Gundulićev venac 11. Tek 1959. dolazi u Jevrejsku 24, gde se i danas nalazi. Zemunska podružnica je radila samostalno sve do pripajanja Zemuna Beogradu. Podružnice kao oblik osnovnog organizovanja se ukidaju. 1948. beogradska organizacija dobija status sreske organizacije. 1953. ulazi u homogenu celinu pod nazivom Centar 1. Od 1955. joj se vraća status sreske organizacije. Od 1959. je pokušano da to bude oblasna organizacija. Ipak, dobija naziv Gradska organizacija. Ostaće jedinstvena do 1964. 1965. Skupština se sastojala od biranih delegata iz 4 međuopštinska centra. Uvođenjem delegatskog sistema 1974. dolazi do delegatskog organizovanja u beogradskoj organizaciji. Godine 1955. Statut Saveza slepih Jugoslavije je bio osnovni akt svih organizacija. Republičke organizacije su imale svoja pravila o radu. 1967. Savez slepih Srbije dobija svoj prvi Statut. Beogradska organizacija će ga dobiti tek 1974.po uvođenju delegatskog sistema, kada je svaka opština dobila status osnovne organizacije, imala je svoju opštinsku konferenciju kao najviši organ i svoga predsednika. Posle 1982. je došlo do revizije primene delegatskog sistema. Većina osnovnih organizacija je ušla u jedinstvenu organizaciju slepih Beograda; Palilula, Vračar i Rakovica su ostale van ovog oblika organizovanja. U 21. veku prevaziđena je kriza i stvoreno je rešenje kojim su i ove tri opštinske organizacije ušle u sastav Gradske organizacije slepih Beograda. Ne treba misliti da je sve teklo glatko. Ovu najbrojniju organizaciju slepih u Srbiji su potresale krize po vertikalnoj i horizontalnoj osnovi, ali se uspešno održala, jer je iskreno zastupala interese svojih članova. Svoje jedinstveno delovanje je iskazivala kroz tri svoja društva (Sportsko društvo “Napredak”, Šahovski klub slepih “Napredak” i kulturno-umetničko društvo slepih “Svetislav Anđelić”), kroz Sekciju slepih žena i Fond solidarnosti. Uz ove interesne grupe organizovanja deluju i konsultativna tela ili komisije. Od 1979. osniva i svoje glasilo “Naša riznica”. Od 1986. do 1987. Gradska organizacija je imala i glasilo na Brajevom pismu “Terazije”. Literatura pokazuje da je prva i glavna briga tek osnovane organizacije bila zapošljavanje članova. Školovanje je bilo osigurano, pa je Organizacija imala samo da osigura da se što više članova sa potrebom obrazovanja nađe u Domu slepih u Zemunu. Da li po uzoru na Majku Rusiju, ili je to bio svetski trend, tek osnovni trend u zapošljavanju slepih su bile zaštitne radionice, preduzeća čiji je osnivač bilo Udruženje slepih. Radilo se u kožarstvu, drvnoj industriji, metalurgiji, a cvetali su pletarstvo, metlarstvo, četkarstvo i primenjena umetnost. Zaštićeno zapošljavanje se razvijalo u skladu sa privredom cele zemlje i pratilo je njene trendove. Čim se razvila automatizacija i rad sa plastičnim masama, iskorišćene su mogućnosti radnog angažovanja slepih. Prva zaštitna preduzeća se raspadaju pre stvaranja uslova za zapošljavanje slepih u otvorenoj privredi. Već u periodu samoupravnjanja imamo samo dva zaštitna preduzeća - Slogu i Eksperimentalnu radionicu. I danas ih imamo/nemamo samo dva -Slogu i Svetlost. Opšte je poznato da je zapošljavanje, a posebno zapošljavanje vizuelno hendikepiranih lica, uslovljeno ekonomskim stanjem u društvu. Organizacija je koristila svaku pruženu šansu države i društva. Bila je uspešna u ovoj aktivnosti toliko koliko joj je prilika za to bilo pruženo. U marljivom radu u ovoj oblasti, bilo je mnoštvo prepreka, zabluda, predrasuda. Može se reći da smo u prvih 20 godina bili najuspešniji i najplodniji, da su se u narednih 20 godina koristile lovorike iz prethodnih, a da se u poslednjih 30 godina beleži značajni pad. Treba imati na umu da je Savez slepih kroz aktivnosti zapošljavanja probleme životne egzistencije slepih lica uspeo da potpuno reši, da ukloni sa ulice slepe prosjake, i samim tim znatno poboljša stav javnosti o slepima. Počelo se osnivanjem zadruga slepih radnika još davne 1946. kada su osnovana privredna preduzeća, zavodi i zaštitne radionice. Već 1945. u maju je osnovana prva zadruga slepih radnika u Kikindi. U njoj su radili i slepi iz Beograda. Proizvodili su četke, metle i korpe. Prvo državno preduzeće slepih radnika je četkarsko preduzeće u Zemunu, na čijem čelu je bila Jelena Đorđević u statusu poslovođe. Ona je bila slepi majstor. Za ovim slede: “Štediša1 - kožarsko preduzeće za izradu kožne galanterije od otpadaka kože; “Štediša 2” (u Zrenjaninu) - sitarska i stolarska radionica. Posle 1950. dolazi epoha zavoda. “Sloga” je osnovana 30. januara 1951, a nastala je prethodnom integracijom pomenutih preduzeća i radionica u jedan privredni objekt. U tom periodu radi i radionica “Lutka”, kasnije radionica za izradu igračaka, ali ona neće ući u sastav “Sloge”. Tu su i trgovački poslovi koje je “Sloga” preuzela. Kasnije će se oni проširiti i dobiti neke druge oblike - oblike dopunske delatnosti. “Sloga” će dobiti zvanični naziv “Centar za rehabilitaciju i zapošljavanje slepih”. Danas ona ima status zaštitne radionice. Eksperimentalna radionica je osnovana 31. jula 1951. Delovala je kao centar za inovacije u zapošljavanju i radnom angažovanju slepih. Iz ove radionice je 1955. nastao Zavod za osposobljavanje slepih za rad u industriji. Kasnije će ova ustanova proći kroz dve neuspešne integracije. Danas, u ovom trenutku, malo ko zna za Slogu i Svetlost. Osnovni zadatak i cilj ove ustanove bili su da slepog radnika pripremi za rad i zaposli ga u otvorenoj privredi. Najsnažniji zamah zapošljavanju slepih u otvorenoj privredi su dali slepi telefonisti. Posle 1960. godine je zapošljavanje telefonista išlo toliko lako da su mnogi radnici iz zaštitnih radionica napustili svoju struku i otišli u telefoniste. Da to oni nisu učinili, a otišli su najkvalitetniji radnici, danas bismo imali mogućnosti da razvijamo poslove u metalskoj i plastičarskoj struci. Drugu grupu uspešnih čine slepi fizioterapeuti - najčešće maseri. Oni su se uspešno zapošljavali iako su imali problem sticanja zvanja na višoj školi. I taj problem je rešen početkom 1975. Kada je viša medicinska škola u Zagrebu osnovala studije za slepe fizioterapeute. Školovanje prve grupe slepih intelektualaca je teklo, reklo bi se, bez problema. Međutim, zapošljavanje nije. Mislilo se da će se barem oni zaposliti lako. Važili su sledeći modeli: izvestan broj se zaposlio u redovnim školama; drugu grupu prihvatio je Savez; treću grupu su zaposlile obrazovne ustanove za slepe i slabovide. Jedna grupa slepih intelektualaca je našla posao u državnim organima zahvaljujući preciznim ugovorima o stipendiranju i klimi koja nije dozvoljavala kršenje klauzula tih ugovora. Ne bi trebalo zaboraviti jednu manju grupu slepih koja je učila uz rad. Stekavši renome uspešnih radnika u svojim preduzećima, oni su sa lakoćom zamenili svoja slabije plaćena radna mesta bolje plaćenim. Očigledno je da je zapošljavanje slepih imalo svoju burnu istoriju, da se radilo i uradilo mnogo, i da će današnju krizu preživeti oni najsnalažljiviji. Isprobano je mnogo modela i svi su dali nekakve pozitivne rezultate. Kada makar jednog slepog zaposlite, rezultat je pozitivan. Današnja situacija traži zbijanje redova, ujedinjenje snaga i ideja. Sigurno je da se i u današnjoj situaciji može smanjiti broj nezaposlenih slepih lica. U periodu aktivne borbe Saveza za zapošljavanje slepih se činilo mnogo. Malo je onih koji znaju da se išlo po preduzećima da bi se pronalazile mogućnosti zapošljavanja slepih. Kada danas čitam literaturu sa Zapada o zapošljavanju slepih, uočavam da smo mnogo ranije primenili modele koje oni danas smatraju savremenim, da ne kažem revolucionarnim. Gde nam zapinje zapošljavanje? Stvar je u tome što u pitanjima zapošljavanja Država nikada nije stala do kraja uz invalidske organizacije. Ona pomaže školovanje, ali ne usmerava zapošljavanje. To nije činila ni u najbolja vremena, kada smo imali Zakon o prioritetnom zapošljavanju slepih telefonista, fizioterapeuta i prosvetnih radnika. Suština je da Država počne da planira zapošljavanje lica sa invaliditetom, da ih u tome podržava i da stvara zakonske pretpostavke za to. Sigurnost uspeha je stvaranje profesionalnog obrazovanja po meri čoveka, umesto masovnog osposobljavanja u dva-tri zanimanja. Na našoj strani su dva osnovna problema: veoma ograničena samostalnost velikog broja naših potpuno slepih mladih članova i takođe ograničena radna efikasnost u okviru struke koju je naš član izučavao. Moramo da budemo svesni da nam je potrebna stroga selekcija kandidata za zanimanja u kojim želimo da obrazujemo decu sa oštećenim vidom. Uvešćemo kvotni sistem, izfinansiraćemo opremu za radno mesto, ali naš član mora da bude radnik koji dobro poznaje svoj posao i koji je samostalan u radnoj sredini. U zapošljavanju danas imamo sledeću situacfiju: generalnu nezaposlenost slepih i slabovidih lica; neiskorišćene solidne mogućnosti preduzetništva; opasnost da izgubimo zapošljavanje slepih i slabovidih fizioterapeuta; Zakon o rehabilitaciji i profesionalnom osposobljavanju lica sa invaliditetom; zapošljavanje lica sa invaliditetom kroz akccije javnih radova, koji pruža neku nadu i puno razočaranja. Školovanje i radno osposobljavanje slepih je iz više razloga neraskidivo vezano za delatnost Organizacije slepih u Beogradu. Najvažnije obrazovne ustanove su se nalazile na teritoriji Beograda. Značajan broj slepih nastavnika- članova Organizacije slepih Beograda je radio u obrazovnim ustanovama za slepe u Beogradu. Većina ideja i inicijativa za inovacije u obrazovanju slepih i slabovidih lica su eksperimentalno započele u Beogradu. Naravno, školovanje slepih u periodu posle Drugog svetskog rata počiva na tradicijama i uspesima, čiji je začetnik prva ustanova za organizovano obrazovanje slepih u Srbiji, koja je osnovana u Bizerti, u Tunisu 13. decembra 1917. godine. Po završetku Drugog svetskog rata u domu slepih u Zemunu nastavili su SVOJ rad: Оdeljenje predškolske nastave - pripremno odeljenje; osnovna škola usklađena prema sistemu školovanja tadašnje narodne vlasti; zanatska škola; niža muzička škola. Svaki od ovih segmenata ima svoj specifični razvoj. Naravno, delovala je i Gimnazija, ali je ona doživela i svoju transformaciju i postala model prvih oblika integrisanog obrazovanja slepih. Zanatska škola je unapređivana dok nije ukinuta. Polaznici muzičke škole su odlazili u redovne srednje muzičke škole i akademije. Svi oblici školovanja u Domu slepih su davali svojim polaznicima sertifikat o završenom i stečenom obrazovanju. Polaznici su mogli da se usavršavaju, napreduju u odgovarajućim srednjim, višim i visokim obrazovnim ustanovama. Malo je poznato da je jedan broj slepih pohađao Učiteljsku školu, što danas nije slučaj. Prve generacije posleratnih svršenih osnovaca su masovno krenule u Gimnaziju, tako da je u periodu 1956 - 1966.godine na fakultetima društvenih nauka studirao značajan broj slepih. Prvi pitomac Doma slepih u Zemunu sa fakultetskom diplomom je bila Darinka Pašić, profesor filozofije. Prvi slepi doktor nauka u Srbiji je bio profesor Slobodan Vitanović. Na Beogradskom univerzitetu je doktorirao i pokojni frane Tonković. U tom periodu posle Drugog svetskog rata razvijali su se vaninstitucionalni oblici školovanja slepih. Radno osposobljavanje za manuelne poslove se obavlja u privrednim objektima, čiji je osnivač Savez. Školovana je i jedna generacija daktilografa pod okriljem zavoda za stručno osposobljavanje i usavršavanje kadrova za finansijsko - administrativne poslove Narodne Republike Srbije. Počinje i obrazovanje slepih masera koje se transformiše u zanimanje fizioterapeuta. Uopšteno govoreći, do danas je zaokruženo nekoliko specifičnih oblika školovanja slepih i slabovidih lica: - osnovno školsko obrazovanje, - osposobljavanje za manuelna zanimanja, - školovanje u zanimanju telefonista, administrativnih radnika i fizioterapeuta, - intelektualna zanimanja (pravnici, profesori muzike, istorije, jezika, srpskog jezika i književnosti). Očekujemo razvoj rane intervencije, inkluzivnog obrazovanja i rehabilitacije novo oslepelih odraslih lica. Slepa lica se dosta neorganizovano obrazuju u oblasti informatike, pa prave rezultate tek očekujemo. Što se tiče školovanja slepih i slabovidih lica, pozitivna ocena ne može izostati, ali je sigurno i to da sve mogućnosti nisu iskorišćene. Danas se slepi intelektualci zapošljavaju sa promenljovom srećom. To što danas zovu integrisanim ili inkluzivnim obrazovanjem, u Organizacijije živo rađeno dvadesetak godina. Ova organizacija je pomogla i podržala mnoge viđene slepe intelektualce. Trenutna situacija je: Imamo organizovano specijalno obrazovanje u propadanju; neorganizovano inkluzivno obrazovanje u usponu; nesređenu situaciju u srednjem obrazovanju u oba zanimanja – birotehnici i fizioterapiji; neadekvatnu profesionalnu orijentaciju slepih i slabovidih lica; izbgubljeno zanimanje telefoniste. Osetivši da je u Beogradu lakše doći do posla, veliki broj svršenih đaka i studenata je ostao u njemu i odlučio da tu zasnuje porodicu. Značajno veliki priliv članova stvorio je problem rešavanja njihovog stambenog pitanja. Problemu se prišlo sveobuhvatno. Posmatrano iz današnje perspektive, problem je brzo rešen. Značajna grupa članova je dobila stanove u Koloniji slepih u ulici Dimitrija Tucovića i Koste Taušanovića. Ostali su stanove dobili velikim uticajem Organizacije na stambene komisije radnih organizacija, a one su posle i same, bez uticaja Organizacije, činile sve da slepi radnici dođu brže do stana. U stambenoj krizi koja se javila posle 1975, Savez se uključio u gradske i opštinske konkurse za dodelu vešernica, i opet, efikasno rešio značajan broj stambeno nezbrinutih članova. Stambeni problem i danas postoji, ali ne u takvoj meri kao što je to bio onda. Pred nama je zadatak da tragamo za sistemskim rešenjem ovoga pitanja. Trenutno, imamo povoljnu situaciju da su naši članovi bili uključeni u sve konkurse za dodelu socijalnih stanova na nivou grada i da su u svakom konkursu rešavana i stambena pitanja naših članova. Dobili su stan svi koji su potpuno izgubili nadu da će ga u ovim burnim vremenima rešiti. Sada je stvar u njihovim rukama i od njih zavisi kako će se prema tom problemu odnositi. Ponos Udruženja slepih Beograda je bilo rešenje pitanja banjskog i klimatskog lečenja. Organizacija je morala da se bavi tim pitanjem, jer je imala nekoliko zaštitnih radionica sa slepim radnicima, znatan vroj ratnih veterana oštećenog vida i sa više invaliditeta; pristizale su i civilne žrtve rata, nastradale od zaostalog ratnog materijala i slično. Organizacija se bavila time sve dok sistemski nije ozakonjeno pravo na besplatnog pratioca na lečenju u banjama, na planini ili na moru. Danas nema besplatnog pratioca, a slepa lica ostvaruju besplatno banjsko lečenje uz teškoće. Danas nemamo osiguranu tu mogućnost – izgubili smo to pravo. Sekcija žena je prvi glas humanosti u Organizaciji. Ona je to bila od samog početka rada Organizacije. Tokom rada Fronta slepih žene su sprovele akciju obezbeđivanja toplih čarapa za borce na frontu. Sprovođene su akcije pomoći deci bez roditelja, pomoći u odevnim predmetima za borce u Republici Srpskoj i nebrojeno mnoštvo drugih akcija. Bila je to uvek veoma značajna pomoć u afirmisanju sposobnosti slepih i poruke društvu da slepi mogu da pruže, a ne samo da primaju pomoć. Za proteklih 70 godina Sekcija žena Organizacije je sprovela velik broj humanitarnih akcija pomoći ugroženim članovima. Trenutno, stiče se utisak da se ova sekcija podiže iz letargije i da duvaju neki novi povoljni vetrovi unapređenja rada. Kao da se vraća entuzijazam davnih dana. I Fond solidarnosti je ponos, ukras ove organizacije. O solidarnosti među građanima uopšte je počelo da se govori posle zemljotresa u Skoplju 1963. godine. U periodu 1968-.9 godine je bila pokrenuta akcija solidarnosti za izgradnju Kulturnog centra slepih na Slaviji. Akcija je propala, ali je ostao fond Solidarnost. On finansira pomoć materijalno ugroženim članovima i svim članovima koji nekom nesrećom zapadnu u finansijske teškoće. Neko vreme je u Riznici objavljivan spisak prilagača ovom fondu, ali se satim prestalo. Inače, Fond se dotira od priloga građana i priloga bolje stojećih članova. Nadamo se da će se materijalna situacija građana Srbije popraviti za koju godinu, pa će i novca u ovom fondu biti više. Možemo da kažemo da se tradicija solidarnosti u OVOJ organizaciji neguje već 50 godina. Koliko je meni poznato, ovakav fond postoji jedino u Gradskoj organizaciji slepih Beograda. On organizaciono još uvek postoji, ali su mu izvori presušili. Nema onu snagu živosti brzaka u kome su se uvek nalazila sredstva da se olakša život članova u nesreći. Nisu iskorišćeni svi resursi pribavljanja novca. Uredno se biraju predstavnici svih podružnica, ali to nije više onaj sigurni fond spasa. Naravno moramo da na tome poradimo marljivije. Gradska organizacija je od svoga osnivanja mogla da se ponosi svojim kulturnim aktivnostima bez obzira da li su organizovane kroz sekcije kulturnih aktivnosti, ili su bile pod okriljem Kulturnoumetničkog društva „Filip Višnjić“, odnosno „Svetislav Anđelić“. Treba znati da je ogroman potencijal za ovaj vid aktivnosti dolazio sađacima izišlim iz Doma slepih u Zemunu, gde su pravili prve korake u muzici, dramskim aktivnostima, literarnom radu i sličnom. Značajni doprinos su dali i učenici Medicinske škole za fizioterapeutske tehničare, koji su živeli na susednom spratu. Ove aktivnosti su mladima pomagale da lakše prebrode trenutke tranzicije iz škole u svakodnevni posao i život, ohrabrivale su ih u prvim socijalnim kontaktima, doprinosile socijalnoj integraciji i probijale sve predrasude pri zapošljavanju. Gradska organizacija je dugo imala najbolji narodni i zabavni orkestar u gradu. Bilaje to grupa izuzetno kvalitetnih muzičara. Ovaj orkestar je dugo bio rasadnik muzičkih pregalaca i podstrek drugim organizacijama da Formiraju slične orkestre. Prva muzička smotra je organizovana u Kragujevcu 1968. dugo posle toga su pevače na smotrama pratili naši orkestri. Gradska organizacija slepih Beograda je mogla da organizuje celovečernji koncert ozbinjne muzike samo sa svojim reproduktivcima. Brojni su bili i literati i recitatori. To je bilo mogućno samo zbog toga što su članovi voleli svoju Organizaciju, što se veći broj članova samostalno kretao. I danas je kalendar kulturnih aktivnosti bogat, ali nedostaje ona snaga ranijih perioda. Orkestar odavno ne radi, pevača je tek nekoliko, nema one živosti u aktivnostima. Nađe se tek poneki recitator da nas predstavlja na aktuelnoj smotri recitatora. Nešto više članstva se okupi na retkim promocijama knjiga. Moramo da stavimo prst na čelo i da razmislimo šta ćemo i kako ćemo? Deo kulturne aktivnosti čini izdavačka delatnost. Ona dobija na zamahu velikim angažovanjem Đorđa Vukotića posle 1979. godine, po osnivanju zvučnog glasila „Naša riznica“. Ova organizacija je uvek nalazila načine i sredstva da podrži stvaralačke napore slepih književnika i publicista. Sadržaj toga glasila u pogledu izveštaja sa retkih kulturnih aktivnosti u Organizaciji je siromašan. Čini se da su članovi nezainteresovani da pišu o uspesima i neuspesima u Organizaciji. Niti volje, niti para ima. Kulturnoumetničke i šahovske aktivnosti slepih u Beogradu su starije od Organizacije. Sa šahovskim aktivnostima slepih u Beogradu se započelo još pre drugog svetskog rata, a postoji podatak da je Šahovski klub slepih osnovan 1939.godine. Slepi šahisti su se brzo organizovali i osnovali svoj klub. U njemu su se pripremali za velike međunarodne turnire, takmičili se u ovoj drevnoj igri ravnopravno sa šahistima zdravog vida i ostvarivali značajne društvene kontakte, koji su bili od velike koristi za Organizaciju. Nema dugogodišnjeg šahovskog aktiviste zdravog vida a da ne zna za gospodina Milenka Čabarkapu, učesnika svih šahovskih olimpijada slepih i dvostrukog svetskog prvaka u šahu među slepima i pokojnog Marka Đukanovića. Šahovska javnost i organizacije su u najtežim trenutcima za finansiranje šaha smogli sredstva da organizuju memorijalni turnir posvećen Marku Đukanoviću 1996. Ovan turnir je okupio veliki broj velemajstora. Smatra se da j e po snazi i broju učesnika bio najjači u dvogodišnjem periodu u zemnji. Mnogo se može govoriti o šahovskim aktivnostima slepih u Beogradu, toliko da biste pomislili da pričam o istorijatu rada Beogradskog šahovskog kluba slepih „Napredak“, koji je po današnjim merilima bio prva paralelna organizacija Savezu slepih. Ipak, treba ga smatrati samo kao komplementarnu, interesnu organizaciju slepih. Sportsko društvo slepih Beograda „Napredak“ osnovano je 1973. godine. Koliko je meni poznato, organizovane sportske aktivnosti su započele nekih 15 godina po osnivanju Organizacije. To ne znači da se do tada slepi Beograda nisu bavili sportom. Međutim, sa sigurnošću živog svedoka se može reći da je u poslednjih 50 godina sportski rad slepih Beograda bio veoma uspešan, trofejan. Svake godine su stizali trofeji u vidu pehara, medalja, diploma sa takmičenja na svim nivoima. Sportisti, članovi Gradske organizacije slepih Beograda, su uvek bili u timovima reprezentacija n arepubličkom i saveznom nivou. Danas se oseća nedovoljna prisutnost mladih potpuno slepih članova u sportskim aktivnostima. Glavni uzrok tome je njihova nesamostalnost u kretanju i stvaranju socijalnih kontakata, koji bi im omogućili da sami dolaze u Organizaciju i preko nje se uključuju u sportske aktivnosti Društva. Danas su ove dve aktivnosti fizički odvojene od Saveza slepih i njegovih ogranaka. One su deo Nacionalnog sportskog saveza slepih i slabovidih Sportista Srbije, a jedina, nadamo se čvrsta veza, je članstvo koje Savez slepih usmerava ka bavljenju sportom. Stvaranjem ovakvih specifičnih jedinica, nametnulo se pitanje mesta matične organizacije slepih u invalidskom pokretu. Poslednja decenija prošlog veka je veoma važna. Sa njom su došle demokratske promene i velike nevolje za reprezentativne organizacije lica sa invaliditetom. Jedna od krilatica opozicije je bila da je socijalistička vlast finansirala sve i svašta kada su u pitanju udruženja građana. Savez slepih Srbije sa svojih 12 500 članova, koliko se procenjivalo da tada ima slepih i slabovidih registrovanih lica u Srbiji, nije mogao da bude pošteđen. Kao i u svim oblicima organizacija građana, i u okviru pokreta slepih su počele da niču paralelne organizacije – udruženja. Čini nam se da je prvo nastalo udruženje intelektualaca i umetnika sa oštećenim vidom; posle su došla: Udruženje „Homer“, „glas slepih“, „Beli štap“ i ostala. Sve to je bilo moguće zahvaljujući Zakonu o udruženjima građana. On je dozvoljavao da udruženje mogu da formiraju najmanje tri građanina. Kod nas ih je uvek bilo desetak. Oni su bili tretirani kao izdanci novog društva i uživali su, a takva je i trenutna situacija, sve privilegije vlasti: dobijali su projekte, posebnu finansijsku podršku; njima su dolazili sponzori i sl. Najlicemernija stvar u ovoj situaciji je što osnivači tih udruženja nisu napuštali članstvo u Savezu slepih, ali su uživali u materijalnoj stabilnosti ne hajeći za teškoće njihovih matičnih organizacija. Ova udruženja su jednostavno odabrala jednu od aktivnosti koje su se slabije sprovodile u Savezu i označile ih kao svoj predmet i cilj. Iako u često u teškim finansijskim teškoćama, Gradska organizacija slepih Beograda uspeva da izbeglicama, socijalno ugroženim članovima, obezbedi svaku vrstu pomoći: finansijsku, pomoć u odeći i obući, smeštaju i ostalim socijalnim teškoćama. Vremenom se društvo oporavlja i Organizacija uspeva da povremeno bude u povoljnim materijalnim uslovima. Bavi se promocijama informatičke tehnologije, organizovanjem službe personalnih asistenata,obezbeđuje stipendije studentima u Beogradu, kompjutere i druga tiflotehnička elektronska sredstva za uspešniji rad i obrazovanje. Naravno, desilo se raslojavanje članstva. Naročito bi mladi zalutali u neko od tih udruženja, jer im se činilo da će tako doći brže do posla, pomagala i ostalog što im je trebalo. Tako ta udruženja nemaju članstvo, jer je ono u savezu slepih, ali imaju korisnike. Eto, tu je greška Saveza; nije mogao da se transformiše i da stvara servise. I danas, posle 25 godina novoga društva, jedni te isti ljudi se vrte u svim strukturama Saveza pa i u beogradskoj organizaciji. Poslednji izbori su u Organizaciju doveli nove ljude. Mala je nevolja što ih je dosta bez nekog iiskustva, ali najnoviji rezultati njihovoga rada ohrabruju. Ovde bi bilo važno da pomenemo svetle tačke uspeha rada Organizacije. Prva datira iz 1996. a tiče se otvaranja salona za masažu pri Organizaciji. Salonu se kasnije pridružila Agencija za učenje stranih jezika i prevođenje. Druga aktivnost se vezuje za drugu deceniju ovoga veka kada je podeljeno desetak laptop kompjutera slepim učenicima srednjih škola i studentima. Organizaciji polazi za rukom da nabavi brajični štampač 2008. Iste godine sa Zavodom za udžbenike inicira idavanje dva udžbenika. Učestvuje u organizaciji dva svetska šahovska prvenstva zajedno sa Šahovskim klubom „Napredak“. Gradska organizacija učestvuje na svim konkursima za dodelu socijalnoih stanova; konkursima za dodelu stipendija učenicima i studentima sa invaliditetom i tamo je gde se pruža pomoć socijalno ugroženim licima sa invaliditetom. Ipak, ostalo je mnogo prostora za delovanje. Pušteni semafori za slepe su zapušteni; nema staza-vodilja tamo gde je to potrebno; društvo ne shvata da mora da ustroji primenu pravila o pravilnom parkiranju; čini se da u Beogradu nema ni slova e od Evrope kada su upitanju slepi i slabovidi građani. Bili smo blizu da na početku ovoga veka otvorimo prodavnicu pomagala, ali nam se to izmaklo. Još uvek lutamo do njih. Gradska organizacija ima bogat kalendar društvenih aktivnosti. On počinje dočekom pravoslavne Nove godine, ide preko okupljanja žena u martu, susreta žena u junu, manifestacije Rukama do svetlosti, posvećene afirmaciji vrednosti brajice a završava manifestacijom Dečija nova godina u decembru. Sretenjska akademija u februaru je posvećena odavanju priznanja i zahvalnosti svima koji nam pomažu u prevazilaženju teškoća i afirmisanju Organizacije u javnom životu. Bogata je i saradnja sa drugim organizacijama u zemlji i van nje. Sve izloženo deluje veoma impresivno, ali ostavljeno je bilo suviše praznog prostora za delovanje paralelnih organizacija, a one su to obilato koristile: prave se mape po ustanovama, izrađuju gazišta na autobuskim stanicama, štampa se na brajici mnogo toga, organizuje audio deskripcija po pozorištima; sve se to čine uz konsultovanje slepih lica, ili bez toga, kao autentičnih korisnika. Organizaciji je prilično uspelo da kontroliše uvođenje personalnih asistenata u život slepih lica. Uz sve ovde pobrojane aktivnosti vodi se neprestana borba za reprezentativnost Organizacije. U toj borbi zapostavlja se značaj rada podružnica, koje bi trebalo da budu nosioci aktivnosti članstva na opštinama u kojim žive. Kulturološko shvatanje i pristup licima sa invaliditetom mora da prevlada tzv. Ovrazovni pristup. Svestan sam da će to potrajati. U nadi da će to vreme brzo doći, Čestitam vam ovaj jubilej sa željom da sledeći decenijski jubilej dočekamo zdravi, srećniji, bogatiji, veseliji, na lepšim i pristupačnijim ulicama i ustanovama, da živimo kvalitetnijim životom. U Beogradu 26. Decembra, 2016. Literatura Đorđe Žutić, Živorad Petronić: „Škola, put u život, Savez slepih Jugoslavije, Beograd 1956. Republički odbor Saveza slepih Srbije: Život i rad slepih Srbije – Republički odbor Saveza slepih Srbije, Beograd, 1967. *Savez slepih Jugoslavije: „Društvena briga o deci sa smetnjama u razvoju“, Savez slepih Jugoslavije, Beograd 1982. Đorđe Vukotić: „graditelji svog života“ Gradska konferencija Saveza slepih Beograda, Beograd, 1984. Đorđe Vukotić, Čevski: „Život i rad Veljka Ramadanovića“, Udruženje slepih i slabovidih Beograda, Beograd, 1995. GOSB.: “Šezdeset godina Gradske organizacije slepih Beograda – 1946. -2006. GOSB., Beograd,2006. Mr Tihomir Nikolić